Међународни дан матерњег језика

Међународни дан матерњег језика посвећен је промовисању језичке културне разноликости и вишејезичности у свету. Обележавање Међународног дана матерњег језика установила је организација УНЕСКО 1999. године, као  сећање на студенте који су 21. фебруара 1952.године убијени у Даки, у Источном Бангледешу, јер су протестовали зато што њихов матерњи језик није проглашен за званични. Дан матерњег језика обележавамо да би истакли важност учења језика за развој вишејезичности и разумевања међу људима који припадају различитим културама, да би промовисали и сачували богату језичку и културну различитост света и да би указали на важност права на изражавање и образовање на матерњем језику.

У свету постоји око 7000 језика. Људи могу познавати један или више језика. Матерњи језик је онај који људи прво науче, први језик, језик који усвоје природно, без напора, у средини у којој одрастају, без икакве посебне обуке или наставе. Свој матерњи језик треба да волимо. А љубав према језику најбоље се показује правилним коришћењем и чувањем. Дужни смо језик да пренесемо и генерацијама које ће доћи после нас. Немамо права да их лишимо наслеђа које им припада. Али љубав према матерњем језику не сме нас спречити да учимо стране језике. Туђ матерњи језик треба поштовати. Треба поштовати право сваке језичке заједнице да свој језик именује онако како сматра да је најбоље.

Језик је као једна култура: показује одакле њени људи долазе и куда иду. Матерњи језик је део културног идентитета, тачка препознавања различитости, али и толеранције и разумевања. Према прогнозама лингвиста до краја 21. века више од половине језика ће одумрети. Сваке две недеље угаси се по један језик. Основно за преживљавање језика јесте да се он преноси деци, да има институционалну подршку, своје писмо, да се негује у школама, медијима. Управо зато смо препознали важност обележавања данашњег дана и неопходност подизања свести, посебно код младих, о потреби очувања нашег језика, писма и културе, али и о неопходности поштовања матерњег језика националних мањина које живе у Републици Србији. То је најмање што дугујемо једном од највећих српских синова Вуку Стефановићу Караџићу. Вук је давно рекао да је језик хранитељ народа. Без њега не би било ни нас, не бисмо знали ко смо, ни одакле смо, не би имали корене. Све велике реформе у историји почеле су са језиком. Зато ћемо да чувамо и бранимо оно што нам је оставио Вук, а то је наш прелепи српски језик и његов аманет да не заборавимо да нам је будућност у језику.

 

СРПСКИ ЈЕЗИК И ИЗАЗОВИ МОДЕРНОГ ДОБА

 

Српски књижевни (стандардни) језик заснован је на утврђеним фонетским, морфолошким, творбеним и синтаксичким обрасцима који чине норму књижевног језика, систем правила која су обавезна за све који тим језиком говоре и пишу. Основу српског књижевног језика чине два новоштокавска дијалекта: шумадијско – војвођански екавског изговора и источнохерцеговачки (и)јекавског изговора. Језичке и правописне норме дефинисане су правописом и граматиком. Граматичке норме засноване су на резултатима науке о језику, а правописне норме регулишу се договорно сарадњом  научних и културних институција на националном нивоу. Књижевним језиком говоре и пишу образовани људи, сви они који се обраћају јавности (политичкој, научној или школској ), пишу новинске, стручне, научне и књижевне текстове, уџбенике. Принципи и норме књижевног језика су следећи: правилност (граматичка и правописна), чистота (избегавање употребе застарелих речи – архаизама, нових речи које нису у духу српског језика (неологизама), туђих речи (варваризама) за које у српском језику има лепих речи, локалних речи (провинцијализама), јасност (подесан избор речи и њихов распоред у реченици: пажљива употреба синонима, паронима, хомонима и антонима. Претерана је употреба страних речи у медијима и свакодневној комуникацији. Ово је најприметније код младих који су најотворенији за промене и најподложнији некритичком усвајању утицаја из окружења.

 

Језик је и у прошлости био толико моћан, да су га учени људи и свештеници и уопште повлашћени слојеви становништва користили као средство да би владали. Вековима су се споразумевали на латинском језику и тако из комуникације искључивали све који нису говорили овај језик. Савремено доба донело је и нов начин изопштавања из комуникације, јер је посредством кабловске телевизије, интернета и осталих технолошких чуда енглески језик кренуо у освајање планете. Делује да ћемо, колико сутра, сви почети да атачујемо, форвардујемо, дилитујемо, смештамо догађаје и успомене у фолдере, да презентујемо и хендлујемо ствари водећи рачуна о правом тајмингу, и то све по дифолту. Изгледа да ће убрзо много тога бити транспарентно, без мејкапа, али упркос томе не и свима разумљиво. Да не буде забуне – језик је жив, мења се, обогаћује страним речима ако у матерњем нема достојних замена, или ако нам недостају синоними. Ипак, варваризми који су нас преплавили, и то у земљи која се још бори да искорени неписменост, могли би да буду велика препрека за разумевање између младих и старијих особа, припадника сеоских и градских средина…

 

Последњих година приметно је да све чешће и неумереније употребљавамо енглеске речи уместо појмова за које у српском језику постоји одговарајућа реч. У току је, на пример, епидемија енглеске речи бенефит, а „вакцине“, засада, нема. У зависности од контекста, на местима где се она појављује годинама смо користили речи корист, добит, добробит… Недавно је, међутим, читаву лепезу домаћих речи заменила та туђица, коју су у медије најпре увели економски стручњаци, а сада је прекомерно изговарају сви, од социјалних радника до спортиста.

 

Такође, све чешће нас позивају на ивентове и хепенинге, уместо на догађаје, на парти уместо на журку, идемо у шопинг, а не у куповину, свет моде нам је, између осталог, донео аутфит, стајлинг, имиџ, свет забаве – стејџ, сешн, ријалити… И нико више нема проблем са старењем, већ са ејџингом. Страним речима нарочито је зачињен говор јавних личности, најчешће енглеским, а повремено извитопереним, стављеним у седам падежа српског језика. Нападачи су постали атакери, имплементација, за коју у српском језику постоји више речи (спровођење, примена, реализација) свакодневно се чује са ТВ екрана, „преплавио“ нас је и консензус (сагласност, слагање, пристанак, одобрење, једногласност), уместо представника имамо репрезенте, уместо особе која мрзи – хејтера… И све су то постали муст хаве “украси“ у матерњем језику, које обилато користе и естрадне личности. А неке од њих, нажалост, не сналазе се најбоље ни са матерњим, а камоли енглеским.  Приметно је, такође, да нам је језик постао оптерећен реченичним конструкцијама које нису својствене нашим језичким правилима, већ су преузете из енглеског и немачког језика. Од речи икад, на крају реченице, више не може да се живи. Последњи пример гласи: „Пренос венчања принца Вилијама и Кејт Мидлтон најгледанији је ТВ програм икада“. Овакве грешке последица су буквалних, а не контекстуалних превода.

 

Из СМС-ова је видљиво да многи грађани Србије, иако погрешно користе речцу не у одричним облицима глагола (на пример „незнам“) показујући да им правопис матерњег језика није јача страна, упркос томе радо поруку зачињавају неком страном речју или словом. То је показала и једна студија београдског Института за педагошка истраживања, обављена међу ученицима основних школа. Готово једна трећина ђака употребљава „w“ уместо „в“, слово „y“ уместо „и“, више од једне петине ђака у саставу на српском користи речи из енглеског језика, многи на крају састава пишу тхе енд (крај), испред потписа – бy (од аутора), а каткада и знак @ који је обавезан у интернет- адресама.  Брига за очување матерњег језика требало би да у наступајућим годинама буде један од најважнијих задатака надлежних државних институција, јер би оклевање могло да доведе до тога да писмени радови школараца ускоро буду написани неким језиком разумљивијим онима што живе преко Атлантика него већини грађана Србије.

 

Језик нас оличава и као појединце и као народ. То су знали и наши далеки претходници који су очували и развили српски језички капитал, у раздобљима када нису могли да граде задужбине и тврде градове, када је граница опстанка била у језику и предању у језику похрањеном. Језик је исказница не само права слободе и заједничких својстава једне културе, него и слика и прилика у којој живимо.. Шта нам данашњи језик говори о нама? Било је упечатљиво видети, широм Србије, како се дочекују програми акције „Негујмо српски језик“. Мимо свих великих речи, видело се колико се и стари и млади напросто радују своме језику, осећајући да питање језика није само језичко питање, него питање одржања и развитка. С језиком смо неко и нешто, без језика нисмо ништа. Ни појединачно, ни збирно.